Đerdap biciklom preći, e to je baš lepa stvar. Mostovi na Dunavu su iskušenje, ali Đerdap, hidrocentrala pod nogama, granica… to je pravo zadovoljstvo.
Kada napišem naredne rečenice, svako će imati pravo da kaže: „Veliki si ti gospodin…“, ali isto tako možete pročitati na http://www.trekking.in.rs/retezat/?pid=175 gde sam ja spavao (obavezno pogledajte poslednje dve fotografije u prvom redu). A gde sam to bio možete pogledati ovde: http://www.stazeibogaze.info/2011/08/21/peleaga-112km/.
Odkud ovaj uvod? Juče sam dogovarao smeštaj za naredni dan i insistirao na nazivima koji počinju rečju „apartman(i)“, a izbegavao one koji započinju rečju „sobe“. Na ovom putovanju to mi je izuzetno bitno, na kraju krajeva, zato i da bi ovo pisanije bilo kako treba (neometano „šumovima“).
Tako sam kontaktirao vlasnicu „Apartmana…“ (izbeći ću da navedem puno ime) koja mi je objasnila kako je „sve puno“, ali će mi poslati brojeve drugih osoba koje se bave istom delatnošću. Poruka nije stigla. Ipak, ona me obaveštava da ima smeštaj za mene, da dođem sutra i ništa ne brinem…
Danas „smešten“ saznajem da će se „sin i snaja zgurati kod nas… ustupili su vam krevet“. Kupatilo delim sa tri generacije ukućana. Povremeno mi kucaju na vrata sobe i srdačno pozivaju „jel’ ‘oćete rakijicu ili kafu?“, „slobodno upalite televizor“, „ako treba da vam operem neki veš, vidim već dugo ste na putu, nije problem“…uf.
U Srbiji – zvuči tako poznato
Juče sam u Dubovi, gde se sve vrti oko ribe, ribljih restorana, pecanja, mada nisam ljubitelj, odlučio da pojedem riblju čorbu i nisam zažalio. Evo me danas u restoranu, u meniju su navedene teleća, jagnjeća, riblja i čorba od povrća. Konobar odgovara: „imamo samo riblju…“ i nastavlja da navodi šta sve iz jelovnika nema. Dobro, svodim se na „domaća kobasica, pomfrit i Zaječarsko pivo (pošto točeno, a navedeno u meniju, nema). „Salata?“ odgovaram „ne“, još nešto „ne, hvala“.
Normalno, pored svega naručenog donosi mi korpu hleba sa količinom dovoljnom za četvoročlanu porodicu. Hleb sa krompirom, u principu, ne jedem, ali nije čak ni to, nego količina! Setih se doručka u selu Požežena, ako niste, pročitajte o hlebu u: https://biking.rs/bazijas-gornja-gornea/.
Na moje pitanje „da li mogu da platim karticom?“, odgovor je „aaa, mi još nemamo taj aparat“. Ako do sada niste pogodili, obaveštavam vas da se nalazim u Srbiji.
Radujem se ja da sam u mojoj Srbijici, da ne pomislite pogrešno (pa i zastavice Srbije i Vršca se radosno vijore sa moga bicikla, ne slučajno). A, evo kako sam putovao.
Manastir Mraconia i Statua lui Decebal u dimenziji 43x25m (izgradnju finansirao tokom 90-ih godina „tajkun“ Ph.D. Prof. Josif Constantin Dragan) su prva zaustavljanja nakon Dubove (koju bih sa dve reči opisao kao „rivijera Oršave“, pošto juče nisam).
Rumunska strana – najgori deo puta
Sledi dug, ali podnošljiv uspon, u međuvremenu je počela kišica, put je postao prilično uzak, a i saobraćaja je sve više. Adekvatna nizbrdica me dovodi u Oršavu. Spust, je bio vrlo „rezervisan“ iz svih ranije navedenih razloga, nisam bio spreman da rizikujem pad ili sličnu nepodobštinu. U Oršavi mogu samo da konstatujem da mnogi stanovnici voze kajak.
Sada se uključujem na E70, kako sam čitao iz iskustva drugih biciklo-putnika ovo je najgori deo puta. Relativno širok put uskoro biva sve uži, a kamiona i drugih vozila je sve više, slaba (vrlo slaba) kiša i dalje pada, dozvoljena brzina je ovde, kao i inače u Rumuniji, 100km/h. Ipak imao sam sreće, na jednom od mostova putari su vršili popravke i saobraćaj je bio naizmenično propuštan semaforom. Od ove tačke sam putovao na „cug“, kad semafor (sad već iza mene) „pusti“ vozila ja zastanem ili usporim, a kada oni prođu do sledećeg „zelenog“, ja „raspalim svom snagom“. Bilo je to samo nekih 15-20km, ali traje… a ušao sam i u prvi i drugi tunel (nije svejedno!), a u Srbiji me očekuje bezbroj.
Đerdap biciklom – na pola sam puta
Prelazim Đerdap biciklom i „palim se k’o klinac“, kakva je to građevina!!! Deveta „najveća brana na svetu“ i još jedna zanimljiva stvar koja možda objašnjava moje nedavne susrete. Glavni projektant hidroelektrane Đerdap, „Josip Hvoj je poreklom Čeh i po očevoj i po majčinoj strani, iz porodice koja se više generacija bavila rudarstvom. Rođen u Vrdniku 1911, u tadašnjoj Austrougarskoj, zavoleo je Srbiju i postao veliki Srbin, svedoče najbliži“.
Prešavši Đerdap biciklom krećem se putem u Srbiji koji odiše nekom „prijatnom starošću“, ali je mnogo solidnije građ…(upravo sam bio na porodičnoj večeri, domaćica napravila gibanicu, nisam mogao da je odbijem), htedoh reći građen. U Rumuniji se put, na mnogim mestima, „odronio“ ka reci, pa je samo jedna traka u funkciji. Saobraćaja je i u Srbiji veoma malo, ali „tutnje“ kamioni.
Oduševljen sam, pre svega, čistoćom na jednom od naših odmorišta, plastične, crne kese u kantama… a tu je i ToiToi.
Konačno u Srbiji (nakon što sam prešao Đerdap biciklom) i prava plaža. Ovoga nema na Rumunskoj strani (samo ponte i bazeni), a kako je danas loše vreme ni „Joca krofna“ nije umesio krofne, kaže: „Nema dece da se kupaju“.
Za (avan)turiste jedan dobar savet: kako na Booking-u i AirBnB-u gotovo da nema ponude za ovu stranu Đerdapa, setio sam se „Rasim Ljajić Bukinga“. Naime, njegovo Ministarstvo deli vaučere za „subvencionisani odmor u Srbiji“, a na njihovom sajtu je i lista ugostitelja (preko 1200) gde je iste moguće iskoristiti.
I na kraju, sitnim slovima: današnji smeštaj je i pored svih kritika tri puta jeftiniji od najjeftinijeg u Rumuniji, ljudi su neviđeno ljubazni, čisto je…malo li je?
Rekapitulacija svih tekstova napisanih na temu putovanja Vršac-Đerdap-Vršac nalazi se na adresi: https://biking.rs/dunav/